U današnjem članku vam donosimo životnu priču Steve i Jelene Žigon, dvoje umetnika koje je publika širom nekadašnje Jugoslavije pamtila po upečatljivim ulogama, snažnim karakterima i neobičnoj ljubavi. Njihov zajednički život trajao je decenijama, ali su ga, prema pojedinim medijskim navodima, pratili događaji o kojima se dugo nije javno govorilo. Iza pozorišne zavese ostala je priča sastavljena od ratnih trauma, anonimnih ljubavnih pisama, porodične bliskosti i navodne tajne koja je otvorila brojna pitanja.
Stevo Žigon rođen je 8. decembra 1926. godine u Ljubljani. Njegova mladost nije ličila na bezbrižan početak života budućeg umetnika. Drugi svetski rat stigao ga je dok je još bio maloletan, a okolnosti u kojima se našao prisilile su ga da prerano upozna strah, zatvor i neizvesnost.
Kao mladić učestvovao je u aktivnostima pokreta otpora, nakon čega ga je 1942. godine zarobila italijanska vojska. Budući da je bio maloletan, izbegao je pogubljenje, ali je prošao kroz zatvor, a zatim bio deportovan u koncentracioni logor Dahau. Prema biografskim izvorima, u logoru je nosio broj 61185, a tamo je naučio i nemački jezik, koji je kasnije koristio u brojnim glumačkim ulogama. Slovenska biografija
Iskustva iz logora nikada nisu mogla potpuno nestati. Čovek koji je u mladosti gledao najteže lice ljudske prirode kasnije je na sceni i pred kamerama često tumačio hladne, opasne i autoritativne likove. Publika ga je posebno pamtila kao Krigera u serijama „Otpisani“ i „Povratak otpisanih“. Njegovo poznavanje nemačkog jezika, držanja i mentaliteta oficira davalo je tim ulogama upečatljivu autentičnost.
Ipak, Stevo nije bio samo televizijski glumac. Školovao se u Ljubljani, Lenjingradu i Beogradu, a radio je kao glumac, reditelj, pedagog i pisac. Pozorište je za njega predstavljalo prostor u kojem se nije tražila samo zabava. Smatrao ga je mestom na kojem se moraju postavljati teška pitanja o vlasti, slobodi, odgovornosti i ljudskom dostojanstvu.
Njegov život promenio se početkom pedesetih godina, kada je na Akademiji upoznao Jelenu Jovanović, kasnije Žigon. Ona je tada imala 17 godina i bila studentkinja, dok je sedam godina stariji Stevo radio kao asistent. Sama Jelena kasnije je govorila da se u njega zaljubila još kao sedamnaestogodišnjakinja i da je od tada ostala „pod njegovom rediteljskom palicom“. Nova.rs
Danas bi odnos između asistenta i maloletne studentkinje opravdano otvorio pitanja o razlici u godinama, autoritetu i neravnopravnom položaju. Ipak, priča o njihovom poznanstvu u kasnijim medijskim zapisima uglavnom je predstavljana kao početak velike ljubavi koja je opstala tokom većeg dela njihovih života.
Stevo joj navodno nije odmah otvoreno pokazao osećanja. Umesto direktnog udvaranja, slao joj je anonimna pisma, pažljivo birajući reči iza kojih se skrivao. Jelena je pokušavala da otkrije ko joj piše, a kada je saznala da iza poruka stoji upravo Stevo, njihova bliskost dobila je sasvim novo značenje.
Njihova ljubav nije bila sačinjena samo od velikih rečenica i romantičnih gestova. Oboje su pripadali zahtevnom umetničkom svetu u kojem su probe, putovanja, snimanja i večernje predstave određivali ritam života. Morali su uskladiti dve karijere, porodične obaveze i snažne ličnosti koje nisu uvek lako pristajale na kompromise.
Venčali su se 1958. godine i dobili dvoje dece. Njihov sin Nikola izabrao je slikarstvo, dok je ćerka Ivana nastavila glumački put svojih roditelja. Jelena i Stevo u javnosti su ostavljali utisak porodice koju povezuju umetnost, razgovori, knjige i potreba da se stvaralaštvo prenosi iz generacije u generaciju.
