Šezdeset godina zajedničkog života zvuči kao potvrda istrajnosti, kompromisa i ljubavi, ali ponekad se iza impresivnog broja kriju priče koje više nalikuju maratonu izdržljivosti nego bajci. Zagrepčanka u poznim osamdesetim godinama, koja je sa suprugom provela čitave 56 godine, upravo je takav primer. U jednoj kratkoj, duhovitoj izjavi novinarki objasnila je da je odavno raskrstila sa željom da još jednom stane pred oltar. Ne zato što ne veruje u partnerske odnose, već zato što više ne želi da se vraća na teren na kojem se godinama osećala potcenjeno. „Financijski sam stabilna“, kaže baka, „pa i ti vremešni udvarači gledaju da im neko kuva, pere i pridržava ih dok hodaju. A meni to više ne treba.“
- Najviše pažnje privukla je njena opaska o suprugovim „štedljivim manirima“. Dok je sa njom kod kuće brojao svaku kunu, muškarac je – kako otvoreno priča – druge dame vodio na ručkove u restorane. Taj detalj nije toliko šokirao baku, koliko ga je iskoristila kao šlagvort za vlastiti humor. „Kad sam ja bila na meniju, rezalo se i meso i račun,“ našalila se, dodajući da sada rado počasti prijatelje sočnom janjetinom kad god poželi. U par rečenica pokazala je da se nije prepustila ogorčenosti; umesto toga, zadržala je vedrinu i iznenađujuću dozu (samo)ironije.
Njen komentar pokrenuo je lavinu reakcija na društvenim mrežama. Mnoge žene su se prepoznale u modelu nevidljivog odricanja – onom trenutku kada partner potrošnju za „kuću“ drži pod kontrolom, a za provod ne pita koliko košta. Bakin primer podseća da se ekonomija intimnih odnosa najjasnije vidi na sitnicama: ko plaća kafu u gradu, ko bira destinaciju za godišnji odmor i ko se prvi odriče nečega „za zajedničko dobro“. Godine se tu nagomilaju kao kamate. Na kraju, račun stigne – bilo u obliku razočaranja, bilo kao želja za slobodom.
- Ono što bakinu priču čini upečatljivom jeste njeno odustajanje od uloge žrtve. Umesto da 56 godina nazove protraćenim vremenom, ona ih opisuje kao iskustvo iz kog je naučila šta više ne želi. Štaviše, otvoreno priznaje da joj danas prija da živi sama: sama određuje ritam dana, sama donosi finansijske odluke, sama organizuje društveni život. U njenom narativu nema pesimizma, već spokojnog prihvatanja. „Posle toliko godina braka“, kaže, „imam pravo da se počastim kako želim i kad želim.“ Te reči nose tihu poruku: dostojanstvo ne poznaje rok trajanja.
Priče duge bračne biografije obično se romantizuju: „podnele smo i dobro i zlo“, „ostali smo zajedno uprkos svemu“. Međutim, stvarnost je često nijansiranija. Baka iz Zagreba pokazuje da se duga veza ne mora nužno završiti dramom razvoda; ponekad se jednostavno pretvori u mirno razilaženje puteva, čak i ako dvoje ljudi službeno ostanu venčani. Posmatrajući svog supruga kako „časti“ druge, ona je u tišini sabirala činjenice i donosila sopstvene zaključke o braku, lojalnosti i ličnoj vrednosti.
- U današnjem vremenu, kada su generacijske razlike u shvatanju braka sve izraženije, bakina priča dobija dodatnu težinu. Mlađi parovi sve češće teže partnerskoj ravnopravnosti koja prelazi puko deljenje kućnih poslova; tu je i fer pristup finansijama, emocionalna odgovornost, pa čak i raspodela vremena za prijatelje i hobije. Starije generacije, međutim, često su rasle u kulturi gde je „trpeti“ smatrano vrlinom. U tom kontekstu baka iz priče nudi kontrapunkt: dugovečnost po svaku cenu možda i nije najviša vrednost – važnije je da se osoba u paru oseća poštovano i voljeno.
Zanimljivo je kako priča takođe otvara pitanje kasnije životne romantike. Naime, baka priznaje da ponude postoje, ali su motivi udvarača često praktični: neko da ih neguje, kuva, brine. Ona, pak, jasno stavlja do znanja da joj je potrebna društvena, a ne servisna veza. Taj stav ruši stereotip da stariji automatski traže negu, a ne zajedništvo. U njenoj verziji zrele ljubavi, kvalitet odnosa meri se zajedničkim smehom i uzajamnim poštovanjem, a ne time ko će kome zameniti sijalicu ili doneti lek.
https://x.com/i/status/1756301198666104945
- Na kraju ostaje lekcija koja nadilazi bračne okvire: nema te decenije života, nema te brojke u rodnom listu koja bi trebalo da spreči nekoga da menja stvari koje mu ne prijaju. Bakin humor i staloženost pokazuju kako se i posle pola veka mogu postaviti novi standardi lične sreće. Njen izbor da ne troši vreme ni energiju na prošle nepravde, već da uživa u janjetini s prijateljima, možda je najbolji odgovor na pitanje šta raditi kada shvatite da vas je partner „štedeo“ – nagradite najpre sebe. Priuštite sebi ono što volite, okružite se ljudima koji vas cene i nastavite da živite onako kako ste oduvek želeli. Jer, ako je naučila išta za tih 56 godina, baka je naučila da ljubav prema sebi nikada ne kasni.
