U emotivnoj ispovesti koja je ostavila dubok trag na sve koji su je pročitali, jedna bivša glavna babica sa ginekološko-akušerskog odeljenja podelila je potresnu priču o ženi koja je, pod pritiskom životnih okolnosti, razmišljala da ostavi svoje novorođenče u porodilištu.
- Žena, tada u 38. godini, našla se u teškoj i zbunjujućoj situaciji. Trudnoća joj nije donela radost, već niz problema – zatrudnela je izvan braka, a njena porodica, konzervativna i stroga, potpuno ju je odbacila. Roditelji su se odrekli svoje kćerke, brat joj je slao preteće poruke, a otac deteta – nestao bez traga. Sama, bez ikakve podrške, uplašena i slomljena, počela je da razmišlja o tome da ostavi dete u bolnici.
U želji da ne stvori emotivnu povezanost sa bebom, odbijala je da je doji, pa čak i da je uzme u naručje. Verovala je da će joj tako biti lakše da se rastane od nje. Međutim, nije računala na snagu koju u sebi nose iskrene reči i humana dela.
- Glavna sestra, koja je tog jutra obavljala uobičajeni obilazak odeljenja, saznala je od kolega da se među porodiljama nalazi žena koja ne želi da zadrži dete. Odmah je krenula ka njenoj sobi, zatekla je uplakanu i zbunjenu, nesposobnu da jasno izgovori svoje misli. U razgovoru koji je usledio, sestra je strpljivo slušala, ne osuđujući, već nudeći razumevanje i rešenje.
Pitala ju je samo jedno – da li bi želela da zadrži bebu ako bi znala da nije sama. Uz suze, žena je priznala da bi želela, ali da ne zna kako će to izvesti bez podrške, posla i osnovnih sredstava za život. Tada je sestra odlučila da preuzme odgovornost. Odmah je kontaktirala Centar za socijalni rad, zatražila pomoć i organizovala hitan dolazak psihologa i socijalne radnice.
- Dok su stručnjaci razgovarali sa porodiljom, babica je stala ispred svih koji su pokušali da joj dodatno otežaju situaciju – pa čak i ispred njenog brata, koji joj je pretio preko telefona. Uzela joj je telefon, prekinula pozive i upozorila ga da će uključiti policiju ako se uznemiravanje nastavi.
U međuvremenu, mali znakovi nade su počeli da se pojavljuju. Teta ove mlade majke, koja je u početku bila neodlučna, došla je u bolnicu i izjavila da je spremna da pomogne i pruži sklonište njoj i detetu. Socijalna služba je brzo reagovala, pružila konkretnu pomoć, a osoblje porodilišta je, na inicijativu babice, organizovalo prikupljanje osnovnih potrepština i novca za prve dane po izlasku iz bolnice.
- Ono što je u početku delovalo kao scenario iz kojeg nema izlaza, pretvorilo se u priču o borbi, solidarnosti i novom početku. Žena je uzela bebu u naručje, zagrlila je i u tom trenutku, kako babica kaže, znala je da će sve biti u redu. Taj zagrljaj bio je više od fizičkog dodira – bio je obećanje.
Godinama kasnije, ova žena, nekada sama i izgubljena, danas je uspešna, stabilna i pre svega – srećna majka. Njena ćerka odrasla je u vedru, sigurnu devojku. Babica, koja je ostala u kontaktu s njima, podelila je ovu priču kako bi pokazala da jedno razumevanje, pravovremena pomoć i hrabrost da se sasluša – mogu spasiti život, i majke, i deteta.
- Ova ispovest nije samo priča o porođaju – to je priča o drugoj šansi, o empatiji i o tome koliko su neki postupci važniji od reči. Ona podseća da, iako sistem ponekad zakaže, pojedinci svojom humanošću mogu biti snaga koja menja tok nečijeg života.
