Gubitak voljene osobe jedan je od najdubljih i najtežih iskustava koje čovek može doživeti. Bol koja ostaje iza takvog gubitka često budi snažnu čežnju za ponovnim susretom, za mogućnošću da još jednom komuniciramo, razmenimo reči, poglede, ili barem osetimo prisutnost onih koji više nisu fizički među nama. U tom traženju smisla i nade mnogi pronalaze utehu u ideji da veza između živih i pokojnika nikada u potpunosti ne prestaje. Ona se, veruju neki, samo menja oblik – iz konkretne u suptilnu, iz čulne u duhovnu.
- Iako psiholozi često objašnjavaju osećaj prisutnosti voljene osobe kao posledicu tuge, osećaja krivice ili depresije, postoje i drugačiji pogledi. Ljudi koji veruju u duhovni svet tvrde da naši najmiliji koji su preminuli pronalaze načine da komuniciraju s nama, da nam pošalju znakove kako bi nas umirili, ohrabrili ili nas jednostavno podsetili da su još uvek tu – negde u nevidljivim slojevima stvarnosti.
Jedan od najčešćih načina na koje ljudi opisuju ovu vrstu komunikacije jesu iznenadni susreti s leptirima, pticama, duagama ili svetlosnim pojavama koje se javljaju u trenutku tuge, sećanja ili molitve. Ti znakovi, tvrde mnogi, nisu slučajni. Leptir koji vam proleti blizu dok razmišljate o voljenoj osobi, ptica koja vam sleti na prozor baš u trenucima tuge ili duga koja se pojavi iznenada na godišnjicu nečije smrti – sve to tumači se kao nežna poruka s druge strane, podsetnik da nas naši dragi pokojni prate i u najtišim trenucima.
- Jedan zanimljiv i često prijavljivan fenomen jeste osećaj prisustva u mislima. Ljudi svedoče da su ponekad, bez jasnog razloga, počeli razmišljati na način koji nije njihov uobičajeni. Kao da im se u umu pojavi misao, savet ili rečenica koju nisu svesno oblikovali. U takvim trenucima preporučuje se da stanemo, obratimo pažnju i pokušamo da “preslušamo” šta nam se govori. Možda je to baš poruka sa druge strane – tihi šapat duše koja nas i dalje voli i brine o nama.
Zanimljivo je i kako određeni brojevi mogu imati posebno značenje. Rođendani, godišnjice smrti, posebni datumi – sve to se zna pojavljivati neočekivano, na digitalnim satovima, računima, tablicama automobila, u snovima. Ove koincidencije često deluju previše simbolično da bi bile samo slučajnost, pa ih ljudi doživljavaju kao još jedan način duhovne komunikacije.
- Neki čak tvrde da u prolaznicima prepoznaju lik ili ponašanje voljene osobe – kao da se na trenutak njihova energija “preselila” u nekog drugog. U tim susretima ljudi se često osećaju spokojno, kao da je ta osoba samo nakratko svratila da ih podseti na svoju ljubav.
Ono što se provlači kroz sva ova iskustva jeste poruka mira. Ako u trenutku tuge osetite prisustvo voljene osobe, ako vam misli odlutaju ili primetite znake koji vam bude uspomene, ne treba se bojati. To može biti njihova tiha poruka – da nisu otišli zauvek, da prate vaš put, da brinu i da se smrt možda ne završava tamo gde mi mislimo da počinje kraj. Umesto toga, ona može biti samo prelaz – u jedan drugačiji oblik prisutnosti, nežniji i tiši, ali ne manje stvaran.
