“VOLELA BIH DA SE ŽELJKO I LENA UPOZNAJU A GOCU TREBA DA BUDE SRAMOTA” Marija Kulić se oglasila na rođendan pevačicine ćerke pa osolila: To je greota pred Bogom

Porodična drama u senci rođendanske čestitke

Rođendani su obično povod za radost, slavlje i lepe želje. Ipak, kada se emocije iz prošlosti i složeni porodični odnosi umešaju u priču, čak i najradosniji trenuci mogu postati okidač za javne optužbe i gorka preispitivanja. Upravo se to dogodilo prilikom obeležavanja 18. rođendana Lene Marinković, ćerke pevačice Goce Tržan. Dok su Goca i njen suprug Raša Novaković priredili proslavu u jednom poznatom hotelu u Beogradu, javnosti je pažnju privukla iznenadna reakcija Marije Kulić – žene koja se ne libi da glasno iznese svoje mišljenje.

Marija je Leni uputila javnu čestitku, ali u istom dahu otvorila front protiv njene majke. Njene reči izazvale su buru komentara, jer je tom prilikom otkrila detalje o porodičnoj situaciji koja već godinama intrigira domaću javnost – o nepostojanju kontakta između polubraće i polusestara, što je za nju duboko neprihvatljivo.

Ispod površine – optužbe, emocije i zamerke

Marija Kulić je poznata javnosti kao majka bivše rijaliti učesnice, ali i kao žena koja se često pojavljuje u medijima sa veoma direktnim, nekada i kontroverznim izjavama. Njeno pojavljivanje u kontekstu Leninog rođendana ne bi bilo toliko zapaženo da nije uz čestitku izrekla niz oštrih kritika na račun pevačice Goce Tržan.

U svojoj izjavi, Marija je naglasila sledeće:

„Lena nek je živa i zdrava, nek joj je srećan rođendan. Sve najlepše joj želim.“

Ove reči deluju kao topla i iskrena čestitka, ali ono što sledi ubrzo menja ton cele poruke. Kulićka, kako je mediji često nazivaju, preusmerava pažnju sa slavljenice na Gocu Tržan, optužujući je za, kako kaže, nemar prema Željku – detetu koje ima pravo da zna da mu Lena nije strana osoba, već polusestra.

Ključne tačke koje je Marija iznela u svom istupu:

1. Zamerka na čekanje punoletstva
   Marija smatra da nije postojala valjana osnova zašto su deca bila odvojena svih ovih godina. Njeno mišljenje je da je neprihvatljivo čekati da dete postane punoletno kako bi upoznalo rodbinu, pogotovo kada se zna da bi to moglo imati psihološke posledice.

2. Nepostojanje komunikacije između roditelja
   Po njenim rečima, Goca nikada nije kontaktirala Mariju, niti se potrudila da se organizuje susret dece. „Mogla je mene da kontaktira i da dođe,“ izjavila je Marija, dodajući da je to bio njen zadatak kao roditelja.

3. Emotivna manipulacija detetom
   Marija ističe da je tužno i poražavajuće da Željko ne zna da ima sestru. Smatra da je to direktna posledica Gocine odluke, jer dete nije imalo mogućnost da samo donese odluku o upoznavanju s rodbinom.

4. Pozivanje na moralne vrednosti
   U više navrata, Marija koristi izraze poput „greota pred Bogom“, „treba da je bude sramota“ i „da se stidi“, pokušavajući time da ukaže da se radi ne samo o porodičnoj, već i o etičkoj grešci.

5. Jasno distanciranje od dalje inicijative
   Iako kaže da bi dozvolila da Lena i Željko stupe u kontakt, odlučno odbacuje bilo kakvu odgovornost da prva preduzme korak. „Ne pada mi na pamet da ja zovem i da je molim“, poručuje, smatrajući da je inicijativa trebalo da dođe s druge strane.

Poruke između redova i potreba za dijalogom

U srcu ove porodične sage krije se mnogo više od obične javne prozivke. Marijina izjava, iako oštra i puna emocija, otvara pitanje koje se tiče mnogih porodica u sličnim situacijama – šta znači biti odgovoran roditelj, i gde se povlači granica između zaštite dece i uskraćivanja prava na porodicu?

Dok neki mogu Marijinu reakciju posmatrati kao previše impulsivnu ili čak neprimerenu javnu raspravu, ne može se osporiti da u njenim rečima postoji duboka briga za dete. Željko, dečak koji ne zna da ima sestru, postaje simbol svih onih koji su zbog odluka odraslih uskraćeni za deo identiteta koji bi mogao da ih obogati emocionalno.

S druge strane, Goca Tržan, kao javna ličnost i majka, možda ima svoje razloge za određene postupke koje nije javno iznela. Bez njenog odgovora, čitava slika ostaje jednostrana, što dodatno podgreva tenzije i nagađanja.

Mogući putevi razrešenja ove situacije mogli bi uključivati:

• Otvoreni dijalog među roditeljima, bez posredovanja medija.

• Psihološku podršku za decu, kako bi eventualno upoznavanje bilo emocionalno bezbedno i smisleno.

• Postepeno građenje odnosa među decom, ako za to postoji obostrana želja.

Na kraju, najvažnije je prepoznati da su emocije dece koje su deo ovih priča daleko važnije od međusobnih nesuglasica odraslih. Svaki roditelj, bez obzira na prošlost, ima odgovornost da stavi potrebe svog deteta na prvo mesto.